Čovek i glad

Treba zapisati: dana 29. u mesecu novembru, godine 2006. još jedan čovek primio je milostinju, tešeći se da za to niko neće saznati! Ali avaj, teško breme beše to! Uzalud se tešio ceo dan: "...samo jedan ručak, običan ručak, koji čak nisam ni trazio." Utoljena glad je bila neumoljiva: "Nisi trazio, ali si to prizeljkivao, duboko u sebi." I čovek zaplaka na te reči, reči nezahvalne gladi. Tada je shvatio, glad je njegov usud, ona će ga uvek mučiti, utoljena ili ne. Bilo mu je teško da se pomiri sa tom novom mišlju, nikako mu to nije išlo od ruke. Po prirodi ne beše pomirljiv čovek, valjda zato i ta glad njegova bi tako tvrdoglava. Mučio se, okretao, razmišljao, uspevao i da zaspi... ali ništa, čim bi se probudio glad je postojala, sita ili ne, uvek je nešto gundjala... A onda, kao munja blesnu ideja! Tako silno ga zapljusnu da se glad uplaši i ciknu. Na licu se ukaza ciničan osmejak. Glad je bila zaprepašćena. "Pobaciću te!", kriknu čovek, kao da nije bilo dovoljno samo pomisliti pa da ga glad čuje. "Pobaciću te, pobaciti nezahvalnice jedna!", vikao je čovek stiskajući prste u pesnice i lupajući se po telu. "Umrećeš sada, a ja ću ziveti...ti umreti a ja ziveti...ha, ha, ha...", skakao je, vikao, prevrtao se po podu i izazivao takvu buku da bi se i sama zver uplašila i pobegla. "...umri, umri izdajnice, ti koja mučiš onoga ko te hrani..." Neumoran beše ovaj čovek i tako odlučan u svom naumu. Nikada ne beše tako čvrsto rešio da ostvari neku ideju. Krv mu je tekla niz laktove a iz usta bela pena. Glas mu postade promukao, potmuo, kao gromovi iz daljine čule su se sad, već nerazgovetne, reči. A onda se stropošta na pod. Pitate se šta se desilo? Da li je glad ubijena? Pa, jeste.

Nakon mirisa

...tiho su pokucali, u zelji da ne odaju svoje nestrpljenje. Znala sam da su oni i da vrata nisu pogrešna. Ne rekoh uđite, nije ni bilo potrebno...ušli su! Telo se nije pomaklo, glava je spuštena, prsti grčevito isprepletani...nije se čulo, nije bilo kretanja...samo glupa suza! Parala je uši prisutnih. Jedan reče: "Zaustavite je, dođavola!" Ostali se uzbuniše, napraviše par neodlučnih pokreta ali ništa ne uradiše. "Pa, pustimo je, toliko mozemo da sačekamo", reče jedan a ostali ga zbunjeno pogledaše. Vratiše poglede na telo i slegnuše ramenima...u stvari, bilo im je svejedno!

Miris jedne od smrti

Neko reče:"Smrad! Nešto truli!"
Okrenem se u pravcu glasa, ali nikoga nema. Taj nije ostavio ni poruku. Ali i dalje čujem kako odjekuju one reči u mojoj glavi:...smrad, nešto truli!
Omirišem se, ali i dalje ništa. Mozda je neko u ovoj sobi preminuo a nema ko da ga pokopa? Nadam se samo da mušice neće doći, ne volim ih.
A gde li bi to telo moglo biti? Krevet, sto, regal, još jedan sto, stolica... nema ga! Mozda u đubretu?! ... nije. Čekaj!... Smrad! Osećam ga! Sve je blize! Okrećem se po sobi, trazim, trazim...suze! Odakle dopire, recite mi! Molim vas.
- Ha, ha, ha...
- Ko se to smeje? Ima li još nekoga u sobi?
- Ha, ha, ha...
- Izađi! Nije mi do igre. Znaš li ti nešto o ovome?
- Nemoj traziti!
- Ovo je nepodnošljivo, mislim da ću se ugušiti.
- Ne vredi da kukaš. Smrad ne moze da nestane.
- Kako je to moguće?
- Ono što je već počelo da truli ne moze se oziveti. Bar to svi znamo.
- Mogu li bar da otvorim prozore?
- Ha, ha, ha... svoju dušu ne mozeš provetriti!

...

Između smrada i kratke tišine uđe devojka. Nije kucala - mora da je ovde zivela ili zivi još uvek. Ne začudi se kada me ugleda. Sigurno se znamo. Pokušavam da se setim našeg prethodnog susreta... mozda je onaj glas bio njen?
- Jesi li dobro?
Ipak, glas nije bio isti. Ne reče ništa o smradu. Odahnem... mozda postoji nada.

Naivna igra

.

Naivna igra: ...trčimo oko stola, ti i ja, ja padnem i oborim čašu... čaša se nije razbila! Trčimo opet oko stola, ja padnem, i oborim čašu... čaša se nije razbila! Onda, uzmem čašu i slomim je o zid!... Krv je kapala po podu... Čija krv? Jedno je sigurno, čaša više neće padati... a neću ni ja!