Nakon mirisa

...tiho su pokucali, u zelji da ne odaju svoje nestrpljenje. Znala sam da su oni i da vrata nisu pogrešna. Ne rekoh uđite, nije ni bilo potrebno...ušli su! Telo se nije pomaklo, glava je spuštena, prsti grčevito isprepletani...nije se čulo, nije bilo kretanja...samo glupa suza! Parala je uši prisutnih. Jedan reče: "Zaustavite je, dođavola!" Ostali se uzbuniše, napraviše par neodlučnih pokreta ali ništa ne uradiše. "Pa, pustimo je, toliko mozemo da sačekamo", reče jedan a ostali ga zbunjeno pogledaše. Vratiše poglede na telo i slegnuše ramenima...u stvari, bilo im je svejedno!

Miris jedne od smrti

Neko reče:"Smrad! Nešto truli!"
Okrenem se u pravcu glasa, ali nikoga nema. Taj nije ostavio ni poruku. Ali i dalje čujem kako odjekuju one reči u mojoj glavi:...smrad, nešto truli!
Omirišem se, ali i dalje ništa. Mozda je neko u ovoj sobi preminuo a nema ko da ga pokopa? Nadam se samo da mušice neće doći, ne volim ih.
A gde li bi to telo moglo biti? Krevet, sto, regal, još jedan sto, stolica... nema ga! Mozda u đubretu?! ... nije. Čekaj!... Smrad! Osećam ga! Sve je blize! Okrećem se po sobi, trazim, trazim...suze! Odakle dopire, recite mi! Molim vas.
- Ha, ha, ha...
- Ko se to smeje? Ima li još nekoga u sobi?
- Ha, ha, ha...
- Izađi! Nije mi do igre. Znaš li ti nešto o ovome?
- Nemoj traziti!
- Ovo je nepodnošljivo, mislim da ću se ugušiti.
- Ne vredi da kukaš. Smrad ne moze da nestane.
- Kako je to moguće?
- Ono što je već počelo da truli ne moze se oziveti. Bar to svi znamo.
- Mogu li bar da otvorim prozore?
- Ha, ha, ha... svoju dušu ne mozeš provetriti!

...

Između smrada i kratke tišine uđe devojka. Nije kucala - mora da je ovde zivela ili zivi još uvek. Ne začudi se kada me ugleda. Sigurno se znamo. Pokušavam da se setim našeg prethodnog susreta... mozda je onaj glas bio njen?
- Jesi li dobro?
Ipak, glas nije bio isti. Ne reče ništa o smradu. Odahnem... mozda postoji nada.

Naivna igra

.

Naivna igra: ...trčimo oko stola, ti i ja, ja padnem i oborim čašu... čaša se nije razbila! Trčimo opet oko stola, ja padnem, i oborim čašu... čaša se nije razbila! Onda, uzmem čašu i slomim je o zid!... Krv je kapala po podu... Čija krv? Jedno je sigurno, čaša više neće padati... a neću ni ja!