Neko reče:"Smrad! Nešto truli!"
Okrenem se u pravcu glasa, ali nikoga nema. Taj nije ostavio ni poruku. Ali i dalje čujem kako odjekuju one reči u mojoj glavi:...smrad, nešto truli!
Omirišem se, ali i dalje ništa. Mozda je neko u ovoj sobi preminuo a nema ko da ga pokopa? Nadam se samo da mušice neće doći, ne volim ih.
A gde li bi to telo moglo biti? Krevet, sto, regal, još jedan sto, stolica... nema ga! Mozda u đubretu?! ... nije. Čekaj!... Smrad! Osećam ga! Sve je blize! Okrećem se po sobi, trazim, trazim...suze! Odakle dopire, recite mi! Molim vas.
- Ha, ha, ha...
- Ko se to smeje? Ima li još nekoga u sobi?
- Ha, ha, ha...
- Izađi! Nije mi do igre. Znaš li ti nešto o ovome?
- Nemoj traziti!
- Ovo je nepodnošljivo, mislim da ću se ugušiti.
- Ne vredi da kukaš. Smrad ne moze da nestane.
- Kako je to moguće?
- Ono što je već počelo da truli ne moze se oziveti. Bar to svi znamo.
- Mogu li bar da otvorim prozore?
- Ha, ha, ha... svoju dušu ne mozeš provetriti!
...
Između smrada i kratke tišine uđe devojka. Nije kucala - mora da je ovde zivela ili zivi još uvek. Ne začudi se kada me ugleda. Sigurno se znamo. Pokušavam da se setim našeg prethodnog susreta... mozda je onaj glas bio njen?
- Jesi li dobro?
Ipak, glas nije bio isti. Ne reče ništa o smradu. Odahnem... mozda postoji nada.
